Било је касно сомборско поподне, 12. октобар 2019. године, дан пред још једну причу Кроса РТС-а. – „Идемо на пиво, у један сасвим необичајени ресторанчић“, позвао је целу радијско-телевизијску екипу Борислав Бора Станичков, начелник Школске управе Сомбор.
Улазимо у „Маратонац“, и одмах схватам: То није ресторан, ни кафана, још мање кафић. То је незванични музеј, стална поставка више од 130 радио апарата и ко зна колико стотина часовника. „То су сведоци 20. века“ – упознајући нас, говори власник Игор Влатковић. „Волим и да слушам радио, он је незаменљив. Ноћни програм Радио Београда, спортски преноси…“ Набраја имена великана Радивоја и Марка Марковића, Миодрага Стојиљковића, Јордана Ивановића… И тако причи никад краја, до првог сутона.
Шест година касније, 16. октобра 2025, по други пут сам у „Маратонцу“ и други пут са Игором Влатковићем. Тек се спустила завеса на „Благо Србије“, а ја пожурио да припремим дочек мог тима. Испред, у невеликој башти „Маратонца“, у котлићу се крчкао сомборски пасуљ, а на столу јабуковача. Наздрављамо и његовим пријатељима Тонију и Марјану.
Убрзо стиже и остали. Прелазимо у „музеј“. Столови за ручавање су одавно постављени. А пасуљ укусан да укуснији не може бити, као рибљи паприкаш у „Андрћа чарди“.
Напуштамо Сомбор у рано поподне, подељени у четири аутомобила. Мирјана Пајић скреће с главног пута, у Сивац. „Идемо на кафу, код Илића. Дочекују нас Гаврило и Бранка са унуком Данилом. И, опет, јабуковача. Јутрос, кад смо кренули из Београда био сам под маском. Данима кашљем к’о магарац, а од „Маратонца“ и на трему Илићеве куће баш ништа. Гаврило ми препознаје глас, „Волим радио. Слушам редовно ‘Новости дана’. Нема вас старијих већ дуго, сад су дошли ови млађи. И баш су добри, посебно Владе Радичевић и Милан Биговић…“ Зовем Радичевића, упознају се. Гаврило пита за Милана Анђића. Није знао да се преселио на небо.
Мира, Бранка, Анастазија, сликар Пеђа пију ликер и једу торту. На столу су и некаква слана чудеса, али после оног пасуља ко може још нешто масно да стави у уста.
Већ смо били спремни за полазак, кад је пристигла Данилова мајка. Имали смо још само времена за фотографију-две. Мрак се навлачио над Сивац.
Друга изведба „Блага Србије“ остаје за нама.
Стеван Ковачевић
