Олина је често плакала. Није имала вољу да се игра са другом децом нити да прелистава књиге, чак је запоставила и цртање које је као сасвим мала девојчица јако волела. Водили су је код разних лекара, покушавали много тога али помоћи није било – она би и даље била тиха и потиштена. Тада су њени родитељи приметили нешто необично – чим би се нашла пред провидним окном укључене машине за веш, девојчица би се смирила.
Седела би испред округлог стакла и бивала сасвим очарана оним што види.
„Зашто те веш који се окреће толико забавља? Шта видиш у томе?“, питали су је опрезно.
Али девојчица би била толико хипнотисана шареним виром да не би ни одговорила.
Родитељи су размењивали забринуте погледе и потом се дуго тихо домунђавали у спаваћој соби. Иако је Олина увидела да их је прилично забринула, решила је да никоме не прича о томе шта види у разнобојном вртлогу. И онако јој нико не би поверовао.
Она је, чим се стакло заврти, виђала чудно створење великих очију. Назвала га је Хиро.
Вероватно би је одрасли убеђивали да је то само њен изобличени одраз на кривом стаклу или нека друга једнако досадна појава. А тек када би им испричала да је Хиро почео и да јој се обраћа? То би их сигурно толико узрујало да би јој забранили и да улази у купатило, док машина ради.
„Откуда ти ту?“, било је прво питање које му је девојчица упутила, када су обоје схватили да могу да се споразумевају.
„Откуда ти ту?“, узврати јој овај истим питањем, па је девојчица на трен помислила да је реч о одјеку.
„Ја овде живим…“, рече она несигурно,
„Па и ја овде живим“, узврати он доста сигурније.
„Како то да те само ја видим?“
„Сви могу да ме виде, али вероватно си ме само ти приметила! Видети и приметити није исто. Људи су престали да примећују, чак и чуда…“, рекао јој је.
„А ти их често примећујеш?“
„Нема им броја! Урони у моје очи, мало дубље у вртлог, па ћеш их и ти приметити!“, предложи јој окати.
Чим се загледала у шаренило, нагло је полетела са Хироом кроз разнобојни торнадо свега и свачега. Смејала се и гледала око себе у чудеса која су се пред њеним очима смењивала као на рингишпилу – велика картонска кутија се претварала у кућицу, деца скачу по барама под бучном, пролећном кишом, ничу шатори од ћебади изнутра осветљени батеријским лампама, одбегли рођендански балони и папирни змајеви играју на ветру, сенке шака на зиду претварају се у гуске, крокодиле и орлове, плишани меда у полумраку очима упија најважније тајне света и никоме их не одаје, намештај се претвара у мала острва која се уздижу из вреле лаве…
Када је машина коначно завршила свој програм, све је утихнуло и Олина се поново нашла на простирки у свом купатилу.
*
Једва је чекала да се машина поново укључи.
„Вау! Како је леп и занимљив тај твој свет!“, било је све што је успела да изговори.
„Заиста јесте! Хоћеш ли да ти откријем још једну тајну?“, упита је изненада.
„Хоћу!“, рече.
„Мој и твој свет су исти! Готово пресликани!“, шапну јој Хиро.
„Али мој се не врти!“, примети девојчица снуждено.
„Па, заврти га!“, довикну јој окати весело, непосредно пре него што се добош машине поново зауставио.
*
Од тог дана, Олина је почела да производи доживљаје! Играла се напољу и поново почела да црта,и то разним, новим техникама. Овладала је језиком глувих и Морзеовом азбуком, за сваки случај. Надахнута једним својим стрипом, направила је позоришну представу са другарима из краја. Удомила је ћурку, одбеглу са пијаце. Научила је да везује двадесет врста чворова и разликује све типове облака, поименце. Измишљала је језике које разумеју само биљке у дворишту. Писала је поруке на каменчићима и остављала их на скровитим местима по целом граду. Осмислила је грб, заставу и химну за своју собу.
Постајала је све радоснија. Више није плакала. Нико није знао како се догодио преокрет, али су сви били захвални на тој чудесној промени и уживали у друштву веселе Олине.
*
Године су прошле. Машина за веш је одавно замењена новом, која није имала стаклено окно и отварала се одозго.
Олина је одрасла и постала врсна сликарка. Излагала је по целом свету — њене чувене слике које су представљале сплетове шарених вртлога и неухватљивих тренутака из детињства, постале су веома тражене на свим континентима и продавала су се за велике суме.
Само једну своју слику, насликану на платну округлог рама, никада и никоме не би продала. Била је прикачена на зид у њеној спаваћој соби. Захваљујући вешто уметнутом кугличном лежају на полеђини рама, могла је да се заврти.
На њој би, тада,јасно могао да се примети Хиро.
